Мија Станмировић
Рођен је 19. августа 1919. године у Нишу, као треће дете Персиде, домаћице и Божидара Станимировића, радника, прегледача кола. Потиче из сиромашне радничке породице. После завршене основне школе, уписао је гимназију, али је није завршио. У Железничкој радионици у Нишу учио је електричарски занат и дружио се са младим радницима, који су припадали револуционарном покрету. Мија је своју политичку активност касније проширио и међу средњошколском омладином у Нишу.
1938. године упознао се са чланом Покрајинског комитета КПЈ за Србију Филипом Кљајићем Фићом, народним херојем, који је тада дошао у Ниш.
Исте године Мија је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије у Нишу, а убрзо потом је постао секретар скојевске организације у железничкој радионици. Учествовао је у многим демонстрацијама, штрајковима и другим акцијама револуционарног покрета.
1940. вратио се са одслужења војног рока, (Београд, ауто-пук) и примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
После хапшења великог броја чланова партијске организације, Мија је постављен за члана Месног комитета КПЈ у Ниш.
Споменик Мији Станимировићу у Нишу
Активно учествује у демонстрацијама 27. марта 1941. предводећи већу групу војника ауто-пука. За време Априлског рата, добровољно је ступио у војску и био заробљен после капитулације у Сарајеву. Приликом транспорта заробљеника у Немачку, успео је да код Марибора искочи из воза и дође у Београд.
Ту је успео да се повеже са партијском организацијом и добио задатак да се врати у Ниш. По повратку, изабран је за секретара Месног комитета и активно је радио на организовању устанка у Нишу и околини. Међу акцијама које је организовао и у којима је учествовао истичу се: извлачење пушака из немачких вагона на железничкој станици и пресретање немачког камиона у којем је заробљено милион динара.
Једна од најзначајнијих Мијиних акција је бомбашки напад на хотел „Парк“ у Нишу, 2. августа 1941. године, коју је извео заједно са Александром Војиновићем, народним херојем. Тада је убијено око 30 припадника Вермахта и та вест је снажно одјекнула у народу југоисточне Србије.
Мија је погинуо 20. октобра 1943. године у Дубрава између села Заграђа и Боровца, када су делови Књажевачког четничког корпуса изненада напали Први батаљон Зајечарско-тимочког партизанског одреда. О овом трагичном догађају Покрајински комитет обавестио је Живан Васиљевић речима:
,,Јављамо вам тешку жалосну вест. Јуче, 20. октобра, у борби са дражиновским злочинцима погинуо је наш друг Мија Станимировић Душко. Погинуо је јуначком смрћу, смрћу борца, јуришајући у првом борбеном строју… И догодило се, ето, оно што је нашу партијску организацију много погодило и осакатило! ”
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је народним херојем.